Mnogo je mirisa i ukusa koje pamtimo iz vremena kad smo bili deca. Ipak, nekako se najčešće iskristališu oni koji su nam bili najdraži. Ko je imao sreću da upamti roditelje svojih roditelja i ušeta se u kuhinju vrteći se dosadno oko bake, sigurno pamti neki autentičan miris poslastica koje su se u tom trenutku spremale za čitavu užu i širu porodicu. Tada smo želeli da delicije što pre stignu, pa nažalost nismo obraćali pažnju na proces pravljenja hrane, a onda smo godinama kasnije poželeli da se najlepša vremena vrate i duboko iz svojih škrinja izvuku recept za ukusne slatkiše koje izgleda samo baka znala da pravi. Kada nas bake napuste, ostaju majčini, tetkini, ujakovi pokušaji da verno naprave repliku slatkiša, ali, mi kao iskusan žiri uvek pronađemo neku zamerku.

Bakino strpljenje glavni sastojak kiflica sa pekmezom

Ono što nam danas najviše nedostaje u vreme kada postoje gotove kore za pitu, a pekmeze od pre četiri godine teško da možemo naći zaboravljene u podrumu, jeste upravo bakina tajna. To je strpljenje. Nadomešćivanje vremena potrebnog za nadolaženje testa količinom dodatog kvasca, nikada se neće pokazati kao najpametnije rešenje. Bake su umele da u međuvremenu dobrano iščavrljaju sa svojim komšinicama, sete se da bi trebalo otići i do pijace, a testo bi sa vrlo malo kvasca raslo i raslo. Mekoća slatkih kiflica bila bi hvaljena od strane svih u porodici, pa čak i one komšinice, a baka se ne bi gordila, uzela bi jednu, probala i rekla: “Nisu mi nešto ispale ove kiflice!“ I to nikako ne bi bila lažna skromnost, već bi jedino ona znala gde je pogrešila, a čitavo naselje sladilo bi se danima. Od nje se nasleđuje i kreativnost za motanje kiflica. Dok bi drugi kiflu urolali brzinski i kuso, minula vremena i tu su savetovala strpljenje. Lagani potezi prethodno dobro razvučenog testa premešenog u jufke, razvučenog i premazanog maslacom, činili su da nakon pečenja kiflice imaju gotovo lisnato testo. I taj savet i dan danas treba slušati. A što se tiče motanja, tu bake nikada nisu imale savet. Ako ste želeli da učite, stanete pored njih i besomučno vežbate. Nekima je, verujte, pošlo za rukom, jer kako bi inače današnji unuci u budućnosti hvalili svoje bake?

Minimalizam za dobre krofne

Da li zbog vremena koje su naše bake preživele ili zbog manira prethodnih generacija, tek jasno je da za dobar recept nije uvek potrebno luksuziranje i izdašnost. Često smo slušali bake kako nas kritikuju ili kritikuju naše roditelje jer u krofne stavljaju suvišne elemente. Testo za krofne mora se praviti s ljubavlju, a ne sa čitavom brigadom jaja. Pojedine pripadnice starijih generacija su možda i u nedostatku jaja i mleka uspele da razviju najbolji recept samo uz brašno, vodu, ulje i malo praška za pecivo. Da bi krofne bile manje masne prilikom prženja, otkrivaju one, ponekad bi stavljale malo rakije u testo, kako bi testo postalo otpornije na ulje. Vanilin šećer je, kada ga je bilo, bio dozvoljen radi arome i to još odmah prilikom mešenja testa.

Salčići za više energije

Znalo se kažu neke od starica šta je nekada bio dobar kolač. Što više hranljivih materija, što više ugljenih hidrata, i poslastice su na pravom putu da se svima dopadnu.  Osnova ovakvih recepata leži u tome što su se torte i kolači pravili u određenim prilikama, pa se onda ni na čemu nije štedelo. Jaja, orasi i mleko u patišpanju su bili obavezni, dok bi se za filovanje potezalo i za njegovi veličanstvom – pudingom. Sitni kolači od masti, zbog čega i nose ime salčići, punili bi se džemom i valjali u šećer u prahu, a jedan kolač davao bi toliko energije, da nimalo ne čudi što su nam dedovi, i gradski i oni sa sela, imali snage da po čitav dan rade, a uveče budu dobro raspoloženi za zabavu, rakijicu i nekoliko partija šaha.